Tuesday, April 28, 2009

Vida Knežević - Radnik u protestu

Svet nije dužan da bude sentimentalan. Poraze treba priznati; ali iz njih ne bi trebalo da zaključimo da borbi više ne treba da bude.
                                                                                                                                            Bertold Brecht 

Na koji način umetnost može da ponudi stvarnost jednog društva u određenom vremenu? O ovom pitanju postoji veliki broj rasprava u oblasti filozofije, sociologije i teorije umetnosti tokom čitavog 20. veka, od kojih su se mnoga ticala kompleksnog odnosa društva, umetnosti i politike. Dok je sa jedne strane i dalje zagovaran i branjen koncept larpurlartizma, na drugim mestima i u velikom obimu, raspravljano je o umetnosti kao proizvodnji određenog novuma koji može doprineti izvesnim emancipatorskim promenama na društvenom planu. Produkcija takve 'vrednosti' može se očitavati i u poimanju umetnosti kao stvaralačkog angažmana (Adorno) koji se rađa u suprotnosti sa umetničkom tendencijom i pretpostavlja zauzimanje aktivne pozicije određene umetničke prakse prema datom društvenom kontekstu. U tom smislu, pojam umetničkog angažmana vezuje se za stvaralačku autonomiju i progresivno delovanje autora, dok umernička tendencija pretpostavlja spolja ubačen zahtev, potrebu 'direktiva' i restriktivnih mera vladajuće politike.

Na primer, pitanjima društvene funkcije umetnosti, zatim odnosom umetnosti i politike, kao i mogućnostima  (re)politizacije umetničke prakse, Bertold Breht se bavio na način promišljanja pojma  umetničke istine, između ostalog. U svom tekstu koji je napisao za svrhe 'propagandnog' materijala za jednu ilegalnu  antifašističku akciju tokom 1934. godine, on navodi najmanje pet teškoća u pisanju istine na koje mogu naići svi oni koji žele da se bore protiv laži i neznanja njenim pisanjem; taj neko mora da ima hrabrost da je piše, mora imati mudrost da je prepozna, mora posedovati umeće da je učini oružjem podesnim za borbu; mora tačno prosuđivati i konačno, mora imati lukavosti da je uspe proširiti među onima u čijim će rukama istina biti delotvorna. Dalje napominje da su te teškoće velike za one koji je pišu u fašističkom poretku, pa čak i za one koji  je pišu u zemljama građanske slobode. Kada govori o kriterijumu hrabrosti, Breht navodi:

Izgleda da je samo po sebi razumljivo da pisac (čitaj umetnik!) treba da piše istinu, tako da je ne prikrije i ne prećuti i da ne napiše ništa neistinito. Ne sme se klanjati moćnima, ne sme varati slabe. Naravno da je vrlo teško ne klanjati se moćnima, a vrlo je korisno varati slabe. Zameriti se posednicima znači odreći se poseda. Odricati se plate za izvršeni posao u izvesnim okolnostima znači odreći se i posla; odbiti slavu kod moćnih znači često odbiti slavu uopšte. Za to je potrebna hrabrost. Vremena otvorenog ugnjetavanja većinom su vremena u kojima se mnogo govori o velikim i uzvišenim stvarima. Potrebna je hrabrost da se u takvim vremenima govori o tako malim i nedostojnim stvarima kao što su jelo i stanovi radnih ljudi, usred silne dreke o tome kako je glavna stvar prinositi žrtve. Kada se seljaci obasipaju počastima, smelo je govoriti o mašinama i jeftinom krmivu koji bi olakšali njihov časni posao. Kada se preko svih zvučnika viče da je čovek bez znanja i obrazovanja bolji od obrazovanog, tada je smelo pitati: bolji za koga? Kada se govori o čistim i nečistim rasama, smelost je pitati ne dovode li možda glad, neznanje i rat do strašnih izobličenja.

Ovo su, samo neka od pitanja, stavova, razmišljanja i zahteva koja su u velikoj meri validna i danas za naše razumevanje društvenih funkcija umetnosti. Ona nam mogu biti validna i za analizu umetničkih radova Vladimira Miladinovića predstavljenih na izložbi „Radnik u protestu“ jer se upravo čini da je umetnik u našem slučaju rešio da 'progovori' o tako 'malim i nedostojnim stvarima' kao što je radnik u protestu.

Rad “Mali prst Zorana Bulatovića” govori o slučaju tekstilnog radnika iz Novog Pazara koji je, u znak protesta protiv teškog položaja svojih kolega radnika i radnica, odsekao prst svoje leve ruke, dok drugi rad “Protest radnika Halka Društinca” predstavlja događaj kada je radnik Halko Društinac ekserom zakucao sopstvenu ruku kao akt solidarnog protesta protiv situacije u kojoj se nalazilo njegovo preduzeće „Iskra metal“ takođe iz Novog Pazara. Iako se radi o događajima koji po prvi put svedoče o tako radikalnim merama samopovređivanja koje su radnici bili prinuđeni da preduzmu kako bi skrenuli pre svega medijsku pažnju na situaciju u kojoj se nalaze radnici i radnice pomenutih industrija i preduzeća, medijska reakcija kao i reakcija javnosti se nije dogodila osim na način njihove spektakularizacije. Kako i sam Vladimir Miladinović pominje u tekstu pisanom povodom pomenutih radova,  desila se klasična situacija neoliberalne cenzure u medijima:

Jedna od glavnih strategija cenzurisanja u neoliberalnom kapitalizmu je da se zamagli i iskrivi svaki vid protesta ili kritike upućenih sistemu. O tome nam govore načini kojima se ovakvi protesti radnika prezentuju u javnosti. Naslovi koji uz njih obično idu, kao što su “radikalni”, “nakaradni”, “ljudožderski”, radničku borbu prikazuju kao nešto sto je plod individualnog ludila ili nemoći pojedinca. Tako se objekt protesta pretvara u potrošački artefakt pročišćen svakog potencijalnog kritičkog mišljenja. Prezentovan onako kako se očekuje da će biti kupljen na najbolji način. Ovo je analogija slici depresivca koji veruje da je svaki pozitivan stav, svaka nada, zapravo opasna iluzija. Osećaj da ne samo što je kapitalizam jedini održivi politički i ekonomski sistem, već i da je nemoguće zamisliti bilo kakvu koherentnu alternativu.

Ovi radovi se, u širem smislu, bave procesima takozvane 'Tranzicije' u postjugoslovenskim društvima, položajem radnika i sa tim u vezi pitanjem rada u savremenom neoliberalnom kapitalizmu danas u Srbiji, kroz sve njegove periferne anomalije. Vizuelne reprezentacije pomenuta dva slučaja radikalnog protesta radnika, otkrivaju nam zapravo simptom društva u kome se nalazimo. Ukoliko pođemo od pretpostavke da je svaki društveni simptom 'mesto javljanja istine društvenih odnosa' (Marks preko Žižeka), to jest, određeni izuzetak,   'iracionalni' element koji urušava svoju univerzalnu celinu čiji je konstitutivni deo, ili drugim rečima -  mesto gde se potisnuta istina pojavljuje – onda možemo reći da je za kapitalizam kao određeni celoviti sistem, zapravo brutalno eksploatisani radnik taj 'patološki' element postojećeg društvenog poretka.

Treći rad - “Lik vođe - Miroslav Mišković” nam pomaže da sublimiramo čitavu savremenu društveno-političko-ekonomsku paradigmu. Ovaj rad nam govori da savremeni 'vođa' nije nikakva politička figura - ona koja politički uspeva da 'vodi' narod, već upravo  par exelance figura 'novog ekonomskog čoveka', neoliberalnog homo oeconomicusa koji je ideološki konstrukt njegovog tvorca - buržoaskog ekonomiste, kojim isključivo rukuje tržišna logika (Močnik). Takav 'novi ekonomski čovek' je onaj koji sledi svoj interes, a taj se interes spontano kreće ka interesima drugih (Fuko).  On je samopreduzimač, onaj koji je sam sebi kapital, sam sebi proizvođač i sam sebi izvor prihoda. Pogled pojedinca, individue, ako hoćete – radnika, na savremeni lik vođe, u ovom slučaju predstavljen kroz paradigmatični lik Miroslava Miškovića, čini da i on sam projektuje sebe u očima „vođe“. Upravo je to i najveća nevolja (ili uspeh!) datog sistema – a to je, da čini da pasivizacija onih kojima se upravlja bude uspešnija nego ikad.

Ipak - da se vratimo na pitanje sa početka ovog teksta teksta - umetnost nam možda neće ponuditi stvarnost niti njeno razrešenje kao takvo, ali ona nam može ponuditi mogućnost prevoda i  prevažilaženja pogleda na datu stvarnost koji stoji izvan onog isključivo fasciniranog njenom spektakularizacijom - i taj pogled učiniti 'delatnim'. Uslov za proizvođenje ovakvog aktivnog (angažovanog) pogleda jeste 'otvaranje nove scene jednakosti' (Ransijer) u kome će 'posmatrači' datog umetničkog rada biti njegovi aktivni interpretatori koji putem započinjenja vlastitog prevođenja prisvajaju umetnikovu 'priču' kako bi stvorili sopstvenu.

No comments:

Post a Comment